Ekonomija, Industrija

KLASNA BESVEST

17 sep , 2016   Video

Čovek pokreće industriju kako bi generisao profit. Ali industrija strukturira ljudima vreme, definiše njihove odnose, i, za mene najinteresantnije, ona na određeni način kreira ljudski karakter.

Kada jedna industrija tone, sa njom tone i čitav jedan način života. U nepovrat je, na primer, otišlo sindikalno organizovanje. A čemu ono služi i šta znači, naučila sam pre par godina u Pitsburgu, od Hauarda Vikerhema. O tome je i ovaj video post.

Vikerhem je pola radnog veka radio kao zavarivač u US Steelu u Homestedu. Počeo je kao pripravnik, usavršavao se kroz posao, penjao se kroz hijerarhiju da bi US Steel napustio kao jedan od sindikalnih vodja.

“Video sam u jednom momentu, 15, 20 kosookih ljudi kako slobodno hodaju po železari I fotografišu svaki detalj. Znao sam da je kraj. Dao sam otkaz I otišao u preduzetnike.”. Vikerhem je u tom trenutku, kao varilac odlično zaradjivao i lepo živeo.

Kada je reč o propasti industrije čelika na zapadu, uglavnom se navodi pet osnovnih uzroka: manjak investicija u modernizaciju proizvodnje, visoka cena radne snage, rigorozni ekološki propisi koji sa sobom povlače i visoke troškove zaštite životne sredine, konkurencija sa Istoka i plastika (i aluminijum), koji su sedamdesetih i osamdesetih, sve vise počeli da istiskuju čelik iz svakodnevnog života ljudi.

Nakon pada industrije čelika, milioni ljudi izbačeni su na ulicu da se spasavaju pojedinačno. Sindikati su izašli iz mode. Ali su u nekim važnim segmentima ostavili neizbrisiv trag.

Jaki sindikati, primerice, podarili su razvijenim zemljama jaku srednju klasu. Bio je takav momenat i takav, zašto ne priznati, javni moral. Kombinacija komunističke pretnje s Istoka i nepodmirenih osnovnih domaćih potreba, kreirala je uslove za veliki rast. Sve se krasno sklopilo. Ljudi su lepo živeli od svog rada a konkretni, rukom opipljivi proizvodi, imali su konkretnu vrednost.

I u sadašnjim, “digitalnim” uslovima, u kojima nam glavno zadovoljstvo pruža kontrolisano razlivanje tečnih kristala po monitorima i digitalno komponovana muzika, svi imamo svoju srednju klasu, ali ona više nigde nije jaka.

Danas je manje od devet odsto američkih radnika učlanjeno u sindikate. Možda je situacija u Kanadi i Evropi nešto bolja, ali u suštini, tamo gde nema industrije, nema ni potrebe za radničkim organizovanjem. Neki ljudi misle da je sada pravi trenutak da se obe stvari, i industrija i sindikati, vrate “kući”. Po njima, svet je ispao iz ravnoteže i oni će, na predstojećim predsedničkim izborima u SAD, verovatno biti za Donalda Trampa. Koliko su njihova očekivanja realna, naravno, pokazaće se u relativno bliskoj budućnosti.

Kontekst

Sa Hauardom sam se sastala u mestu Houmsted, u dolini Reke čelika, desetak kilometara jugoistočno od Pitsburga.Teška industrija rodjena je u tom kraju još 1783. godine kada je Endru Karnegi za milion i 200 hiljada dolara podigao Edgar Tompson čeličanu. Bio je to najsavremeniji pogon za proizvodnju čelika na svetu.

Na hiljade radnika prošlo je kroz fabriku. Udruženi u sindikate do koske su se se borili za bolje plate i uslove rada. Podgli su se na čuvenu radničku bunu 1892, koju je Karnegijev nemilosrdni i nasilni partner Henri Frik, uz pomoć plaćenih ubica ugušio u krvi.

Železara je početkom 20-tog veka prešla u vlasništvo industrijalca PJ Morgana i postala deo korporacije US Steel. I danas u ovom kraju, US Steel ima poneko jedva živo postrojenje koje više zagadjuje nego što donosi novac.

Pitsburg i okolinu posetila sam pre tri godine. Interesovao me bankrot. Pitsburg je bio odličan primer. Cela regija je praktično, zbog čelika, bankrotirala i formirala deo onoga što Amerikanci danas zovu „rust belt“.

Za Howardovu priču o sindikatima u mojim tadašnjim reportažama, nije bilo puno mesta, premda mi je kao sagovornik bio interesantan zbog bogatog životnog iskustva. Jednostavno, kada živiš dovoljno dugo u stanju si puno toga i da vidiš. Tako je Hauard video i iskusio polet, lepotu života u izobilju ali i pad, propast i bankrot. Gledao je ljude bez posla i nade, porodice koje se raspadaju, samoubistva, alkoholizam, depresiju, sve te ni malo lepe posledice kolapsa jedne industrije. Spasio se tako što je krenuo svojim putem.

, , , , , , , ,

Ekonomija, Poljoprivreda, Usluge

GRČKO DEKRIZIRANJE

20 avg , 2016   Video

Otresla sam pesak, pozajmila (amatersku) kameru i počela da snimam. Ne, nije bilo dosadno, nego… Pred očima mi je neprestano zujao taj čovek, prolazio, nosio, prinosio, kelnerisao, delio ključeve i menadžerisao. A Stelios Bozas nije pojava koja prolazi nezapaženo.

Stelios je već drugi mandat, gradonačelnik Platamona i vlasnik hotela sa (zaslužene) tri zvezdice u tom mestu. Na ovom mom letovanju, on je igrao ulogu, kao nekog mythbustera. Par predrasuda je palo u vodu.

Prvo, odelo ne govori ništa o čoveku već samo o njegovom ukusu. Steliosov je, pa… ekstravagantan. Ali i Varufakisov je! Grci to jednostavno tako vole.

Stelios neprestano nešto radi i to, čini mi se, po diktatu neke unutrašnje sile i potrebe, takoreći na nervnoj bazi. Ali u Grčkoj, ove sezone, svi rade! Mladi u uslužnim delatnostima, krajnje skoncentrisano. Od jutra do rušenja mita o lenjim Grcima.

Jedna sam od onih koji su se krstili, čudili i glasno zgranjavali, ne nad grčkim dugom nego ponašanjem nakon što su suočeni s tim da će morati da ga vrate. Pa setite se samo “oxi-nai referenduma”. Setite se te neinhibirane nezrelosti? Kako da se ne zapitaš: mogu li se ovi uopšte dozvati pameti?

Ali Grčka se, izgleda, dozvala i sad se vraća na staze skromnog (2.5%) ali ipak privrednog rasta. To je rezultat Ciprasove vlade. U zaslugu mu treba pripisati i činjenicu da lako zapaljiva Atina već dugo nije bila u plamenu.

Stelios Bozas za sebe kaže da je “kapitalista koji voli drahma”. O Ciprasu misli da “laže” dok Varufakisa gleda s poštovanjem jer, kao, “ima plan, zna znanje” i taj bla bla.

Ciniku u meni posebno je drago to što su mu se planovi izjalovili a mračnjačke prognoze (biće propast posle mene) pokazale kao netačne.

Aleksandra Ranković
urednica „Klikera“

, , , ,

Ekonomija, Industrija, Javni sektor

PREVRNUTO POJILO

12 avg , 2016   Video

Početkom leta grejala me, jedno vreme, estetika komunizma. Ali ne ova srpska, hardcore varijanta nego sam se pitala: kako to zaista izgleda s bezbedne distance? I tako sam se, u potrazi za tim materijalnim ostacima, zatekla, par dana u Pragu.

Na prvi pogled, od istočnog bloka, kamen na kamenu nije ostao. Mase turista dolaze da gledaju mostove, katedrale i cele ulice iz 12-og, 15-og, 17-og veka. Tu su restorani, pivnice, prodavnice, kafići, poslastičarnice. Sve je skockano da zadovolji svaku turističku potrebu. Šta tu može da se ne dopada?

Ali, kad se čovek izmakne malo dalje od centra, zadje u neke haustore, hodnike, ćoškove, uđe u hotele… vrag se ipak, tu I tamo, pojavi. Manje u estetskom, više u suštinskom smislu.

Recimo, Prag je grad u kojem nisam mogla da dobijem internet konekciju u hotelskoj sobi, čak i pored spremnosti da to posebno platim kao što je ponuđeno u brošuri i na sajtu hotela. Jednostavno iskrsli su tehnički problemi, neko će u budućnosti da ih sredi, ali kad, to niko ne zna jer nije ničiji posao da to zna.

Mlada recepcionerka, pred kojom sam, priznajem, trupkala nogicama i ceptela od besa, ignorisala me tako rutinski i kvalitetno, kao da sam nevidljiva, pored toga što sam nemoćna. Nevidljiva kruna s kojom inače šetam gradom, uz tresak je pala na šalterski pult. Šta sam stvarno umislila? Da ću ja nju da promenim, da će sad da skoči, hop-hop i obezbedi mi web u zamenu za 17 evra? Ma važi.

Po povratku, inspirisana internet epizodom, setila sam se ovog ali i mnogih drugih razgovora sa Miodragom Zecom na temu komunizma i našeg mentaliteta. Niko, čini mi se, bolje od njega ne objašnjava te suptilne, psihološke momente tranzicije.

Česi su kroz nju prošli brzo, kao kroz kijavicu. Kod nas se proces ispoljava više kao lepra.

I da ne bih bila pogrešno shvaćena, ako se izuzme par epizoda, poput ove sa soc-realnim hotelom, Prag je jedno prijatno, klasično, uštirkano, srednjoevropsko iskustvo. Treba ga imati.

, , , , , ,

Poljoprivreda

HRONIČNI UMOR

18 jula , 2016   Video

Kod frizera Kize često srećem jednog zgubidana, ne znam mu ime, svi ga zovemo Čupa. To je čovek od 30 i kusur godina bez ikakve formalne i praktične kvalifikacije. Godinama krade bogu dane. Na tom, neobično lepom licu, vidiš da su ponestale ideje, ako ih je ikad i bilo.

Uglavnom, Čupu, sa takvom reputacijom često vidjam s metlom u ruci kako čisti ispred salona. Ili šiša živu ogradu. Ponekad opere nekoj mušteriji kosu. Jutros sam ga zatekla kako „gazdi“ čuva parking mesto.

Za te sitne dobrovoljne gestove, Čupa dobije i neku sitnu kintu. Ali mislim da to nije ono što ga pokreće. Čupa čezne da bude upotrebljen, da mu neko osmisli postojanje i to što pre.

Tu dolazimo do podizanja srpske ekonomije, kao teme ovog bloga.

„Ja se ne bih hvalio rastom (BDP) od jedan ili dva odsto, već bih se pohvalio sa pet ili sedam odsto“, kaže u ovom video klipu Dragoljub Vukadinović, prvi čovek Metalac grupe.

Zbilja, ne govori li taj mizerni procenat koji u Vučićevim kampanjama ima tako važnu ulogu više o malaksalosti nego o živahnosti?

Ali, u redu, recimo da brojke nisu toliko važne koliko je važna brzina. Da, mislim na tu nepopularnu brzinu reformi. Ali onih kapitalnih, počev od pravosudja pa nadalje.

„Inače“, kaže Vukadinović, „investitori neće ovde doći. Oni već odlaze iz Evrope tamo gde im je ambijent bolji“.

Čini mi se ponekad da nismo svesni koliko je brzina izvodjenja nekih ozbiljnih „operacija“ važna. Nismo posle Djindjićeve, imali ni jednu vladu koja se trudila da bude efikasna. Sve su gledale da što više posla svale nekom drugom u nekoj budućnosti.

Vreme nije neograničen resurs. Ono prolazi. Ni Čupa, niti bilo ko od nas u toj budućnosti neće postati mladji.

 

Ekonomija, Industrija

TOPLA LJUDSKA REČ

13 jula , 2016   Video

Politički je korektno izgovarati tople ljudske reči o izbeglicama. I stvarno, kad čovek pogleda genezu izbegličkih patnji (ko je tu, kome i za šta kriv), pojačani sentimenti se podrazumevaju.

U toj lepezi od ljubavi do besa i mržnje, svog sagovornika, Norvežanina Aslea Tojea nisam nikako mogla da lociram. Analiza mu je hladna, a to mu je uostalom i posao. Toje je šef odseka za istraživanja Norveškog Nobelovog instituta. Ako ga išta, makar i u tragovima brine, to su troškovi izbegličke krize.

Evo par činjenica koje upotpunjuju ovaj video zapis:

Kombinacijom neregularnih kopnenih i morskih putanja, više od milion izbeglica iz Afrike i Bliskog Istoka ušlo je 2015. na evropski kontinent. To je četvorostruko povećanje u odnosu na 2014.

Polovinu svih migranata i izbeglica čine Sirijci čija je zemlja razorena u petogodišnjem gradjanskom ratu, sa više od 200 hiljada mrtvih. Slede izbeglice iz Avganistana i Iraka.

Pripadam onoj grupi optimista koji žele da veruju u to da će izbeglički talas podstaći evropsku ekonomiju. Ili makar da je takav podstrek moguć.

Sudeći po rezultatima britanskog referenduma o izlasku iz EU ali i po jačanju evropske desnice, optimisti su u manjini.

Aleksandra Ranković, urednica Klikera

 

, , , ,

Industrija, Poljoprivreda

KADROVSKA PUSTINJA

4 jula , 2016   Video

Rade Ljubojević je Srbin iz užičkog kraja i to se nekako odmah prepozna, ne samo po fizionomiji, akcentu, nego i mentalno. Čvrsto prizemljen, slabo filozofira izvan polja svojih „prozaičnih“ problema. Njih, s druge strane, odlično artikuliše, što se vidi u ovom video zapisu.

Ljubojević je vlasnik kompanije “Sirogojno”. Karijeru je započeo kao komercijalista u firmi “Inex Zlatiborka Sirogojno”. Sećate se onih teških vunenih džempera s kraja 70-tih i 80-tih? E još ih štrikaju kod Radeta i izvoze u hladne zemlje poput Islanda, Švedske, Norveške.

Krajem 80-tih Ljubojević je radio u predstavništvu “Sirogojna” u Nemačkoj da bi sredinom 90-tih na aukciji kupio to društveno preduzeće. Pored džempera, njegova kompanija ima i hladnjače. Veliki je izvoznik voća na sve kontinente. Primerice, svaka treća malina prodata u Švedskoj je iz Sirogojna.

Ljubojević kao jedan od svojih najvećih problema apostrofira deficit radne snage. Da, dobro ste pročitali: “manjak”. Na njegove konkurse za električare i tehničare rashladnih uredjaja javljaju se diplomirani menadžeri. U Užicu danas živi jedan (rečju, slovom) penzionisani tapetar angažovan u fabrici nameštaja. Kad on prestane da radi, u Užicu neće imati ko da presvuče trosed i fotelju.

Svako ko hoće da organizuje bilo kakav privatni posao, sigurna sam, više puta padne u iskušenje da od svega digne ruke zato što nema sa kim da ga radi. To je problem čiji koreni uglavnom leže u očajnom školskom sistemu.

Šta se dogodilo sa učenjem kroz rad? Kad ste poslednji put čuli za majstor-šegrt primer?

Druga stvar koju Ljubojević doživljava kao duboko nepravednu je privilegovani položaj stranih investitora. Subvencije, poreske i druge olakšice, zemljište, jeftina struja, to su sve mamci kojima se vabe stranci. “Šta smo mi, domaći investitori, ovde?”, pita Ljubojević.

Tačan odgovor bi bio: vi ste neko ko snosi veći trošak i rizik poslovanja kako bi strancu rizik bio minimalizovan. Drugim rečima, domaći investitor direktno plaća strancu da pod mnogo povoljnijim uslovima dođe, uloži to nešto para u Srbiju i odnese sav svoj profit.

Za ono kratko vreme koje smo proveli u razgovoru o prilikama u Srbiji, nisam primetila da moj sagovornik sebi dozvoljava trunku iracionalnosti. A opet, negde sam sigurna da samo težak zanesenjak može ovde da pravi profit pune dve decenije, ispraćajući partije, koalicije, premijere jednog za drugim, sve krećući se ispod njihovog radara.

Loša posledica takvog kretanja je to da mu nije dozvoljen jači uticaj na ekonomska kretanja.

PS. Znam da medju vama ima onih koje mrzi da pogledaju klip već se uglavnom opredele da pročitaju tekst. Ima i onih koji samo pogledaju video zapis bez čitanja. Preporučujem da napravite izuzetak i ovaj blog post sa tri elementa – pisanim, audio i video – tretirate kao celinu. Mislim da je iz te pozicije najbolji pogled na pustinju.

, , , , , , , , ,

Energetika, Industrija, Javni sektor

PONAŠANJE U VOZU

21 juna , 2016   Video

Polovinom juna, stigao nam je MMF u redovnu inspekciju. Nije nezadovoljan ali misli da cela stvar može brže i bolje. Kad kažem „cela stvar“ mislim na otpuštanja, sužavanja, smanjivanja plata i penzija, brojeva, procenata, statističkih parametara. Znamo da MMF nije institucija koja funkcioniše na čovekoljublju i da ga uglavnom zanima otplata spoljnog duga.

S druge strane mi sve obećavamo, a unapred znamo da ćemo da otežemo do zaustavnog vremena. Svaka je naša vlada nezrela i neemancipovana. Svaka bi da se igra: ti si kao tata, a ja sam kao nevaljala devojčica… Rezultat je mučnina i kod onih koji su za MMF i kod onih koji su protiv. Meni je, na primer, muka pošto vidim da ta igra ne teži nikakvoj završnici.

A zapravo, malo znamo o odnosu MMF-a i Srbije. Kako smo do njega dogurali? Ko nam je otfikario prve stranice udžbenika? Kakva je njegova geneza i istorija.

Priča ide otprilike ovako:

Bivša SFRJ bila je jedna od zemalja osnivača MMF-a i Svetske banke, učesnica Bretonvudske konferencije (1944. godine). Kada su počeli ratovi, MMF je polovinom decembra 1992. godine konstatovao da SFRJ više ne postoji. Istovremeno, utvrdio je uslove pod kojima zemlje sukcesori mogu da naslede članstvo. SR Jugoslaviji je pripalo 36 odsto nasledja.

Odbor izvršnih direktora MMF-a je 20. decembra 2000. godine odlučio, s retroaktivnim dejstvom od 14. decembra 1992. da je SR Jugoslavija ispunila uslove za članstvo u toj instituciji.

Nakon što se Crna Gora osamostalila, Srbija je nasledila međunarodno-pravni subjektivitet SRJ i nastavila članstvo s postojećom kvotom učešća.

Statutarno, guverner Narodne banke Srbije trebalo bi da predstavlja zemlju i vodi glavnu reč u pregovorima sa MMF-om. U srpskoj praksi, medjutim, guvernerka nije figura tog značaja i kalibra. Sve poslove u državi, počev od komunalnih, obavlja premijer lično.

Redovna saradnja Srbije s MMF-om odvija se u okviru godišnjih konsultacija na osnovu kojih fond ocenjuje ekonomsku situaciju u zemlji. To mišljenje je visoko uvaženo u medjunarodnim finansijskim i političkim krugovima.

MMF daje finansijsku podršku državama sa kojima ima aranžman. To je pomoć u funkciji makroekonomske stabilnosti i služi za prevazilaženje kratkoročnih platnobilansnih teškoća. Srbiji je odobren aranžman iz predostrožnosti u vrednosti od milijardu i 200 miliona evra. Obim i dinamika korišćenja tih para uslovljeni su primenom dogovorenih mera.

Koje su to mere? Pa ukratko:

  • skidanje javnih i državnih preduzeća s budžeta
  • privatizacija Telekoma
  • restrukturiranje EPS-a (čitaj: masovno smanjenje broja zaposlenih)
  • izdvajanje distrubutivne sekcije Srbijagasa
  • restrukturiranje Železnica Srbije (odvajanje putničke, teretne, infrastrukturne delatnosti i formiranje posebnih kompanija)
  • Pripajanje Puteva Srbije i Koridora Srbije pod jedan kišobran kao i davanje koncesije za izgradnju i održavanje koridora 11.

Preteško breme, čini mi se, za ovakvog premijera i njegovu vladu. A opet, obavezao se i sad mora da isporuči rezultat. Kako? Nemam pojma, nestrpljiva sam da vidim. Ali, što kaže profesor Miodrag Zec u ovom blog postu: Sad smo ušli u taj voz i treba da se ponašamo po pravilima koja tu važe.

Poljoprivreda, Usluge

RELIGIOZNI PUT EMIRA KUSTURICE

13 juna , 2016   Video

Moji projekti su moj religiozni put. Verovatno najbolji mogući odgovor svim budalama koje su se baš pitale kojem se bogu moli Emir Kusturica.

Od religije se, ipak, ne živi, a pitanje je glasilo: Od čega živite?

Možda malo na ivici pristojnosti, ali mislim da umetnici koji znaju da zaradjuju, o tome treba glasno da govore.

Dakle, da li reditelj Emir Kusturica živi od umetnosti ili od poduhvata koji nemaju veze sa tim – odgovor je u video klipu.

Ja bih da proširim temu. Zašto su novac i umetnost toliko udaljeni? Zašto od umetnosti uglavnom ne može da se živi. Zašto je to tako privlačan hobi a tako očajna profesija?

Jedino što mi, kao mogući odgovor, pada na pamet je činjenica da umetničke škole i fakulteti ne uče svoje polaznike kako da prodaju sebe i svoj rad.

Nije im objašnjeno: Kako da se predstave i koriste različite resurse pristupa publici? Kako da odaberu mušterije, ciljnu grupu, fanove i da svoju umetnost prilagode njihovim potrebama? Kako da vrednuju svoje delo i da ga prodaju, koliko god im se činilo ispod časti, dostojanstva pa i morala?

Moja iskustva sa umetnicima u poslu su svakojaka, uglavnom loša. Ne zato što njih novac ne interesuje. Naprotiv, kad sednete sa njima vrlo brzo ćete doći do te teme i taj razgovor može trajati satima. Problem je to što oni uglavnom žele da rade pod svojim uslovima.

Postoje ljudi, istina malo ih je, koji su i to uspeli. Emir Kusturica na primer. Mada, kada ga pitate za pare on će vam uvek reći: “Nije moj cilj da pravim profit, nego da živim”. Super. Ali, živeti se može i na narodnoj kuhinji i u privatnom planinskom resortu. Kako do zlatne sredine?

Priznajem da me malo nervira mit o umetniku koji umire od gladi dok čeka bogatstvo i slavu. Razbila bih ga u paramparčad ali nisam stoprocentno sigurna da li je to uopšte mitologija ili stvarnost.

Aleksandra Ranković, urednica sajta „Klikeri“

 

, , , , , , ,

Javni sektor, Poljoprivreda

PREDUZETNIŠTVO – TRKA SA PREPONAMA

1 juna , 2016   Video

Daniela Boehija sam zapazila u trenutku kada je izgovorio rečenicu “Can you please get to the point. (Molim vas, predjite na stvar)”.

To se dogodilo tokom Vivaldijevog prolećnog foruma na Mokroj Gori. Boehi, inače predsednik Founder instituta u Srbiji, vodio je diskusiju o preduzetništvu. Njegov institut se bavi podrškom u toj oblasti. Tip iz publike je tražio mikrofon i nije znao da stane. U jednom trenutku i sama sam počela da tragam za smislom i poentom. Tada je Boehi izgovorio pravu rečenicu. Morala sam ga imati u klikerima.

A šta je zapravo bila poenta? Svaki srpski preduzetnik, pa i naš junak iz publike, državu percipira kao arhineprijatelja i u stanju je epski da gusla satima o njoj. Boehi s druge strane, državu smatra samo još jednom u nizu preponica koje jedan preduzetnik treba, hop, da preskoči na putu do uspeha. Boehi je Švajcarac.

Srpski preduzetnici se žale na poreze, subvencije koje vlada ekskluzivno deli velikim i jakim igračima, na tolerisanje “sive” nelojalne konkurencije a najviše na procedure.

Država je, na primer, u godini preduzetništva izdvojila milijardu i po dinara, što je tri puta više para za razvoj malog i srednjeg posla nego prošle godine. Mladi su obuhvaćeni novim konceptom podrške “omladinskim kompanijama”. Zvuči sexy? I meni.

Ali, šta je sa procedurama? Kako, recimo, mlad čovek da dođe do osnovnog kapitala?

Kredit u banci ni jedan početnik ne može da dobije. Praksa je pokazala da start up projekti masovno propadaju u prvoj godini, što je za banku preveliki rizik.

Sledeća i poslednja adresa je vladin fond za razvoj koji traži hipoteku kao sredstvo obezbedjenja. Osnivač omladinske kompanije bi, dakle, morao da ima imovinu ili da neko za njega založi svoju. Iz fonda traže i određeni broj blanko menica.

Fond za razvoj odobrava zajmove za sređivanje poslovnog prostora, nabavku opreme i za trajna obrtna sredstva i to do 20 odsto ukupne vrednosti posla. Zajam može da iznosi 300 hiljada do milion i po dinara. Rok otplate je pet godina. Kamata je tri odsto godišnje uz valutnu klauzulu.

Odobrena sredstva se upućuju direktno na račun isporučioca opreme, odnosno izvođača radova.

Pored dokumentacije o budućoj firmi, državni fond zahteva i dokaze da je podnosilac ispunio i druge uslove: biznis plan, dokumentaciju o objektu koji se adaptira, uključujući i građevinsku dozvolu kao I detaljnu dokumentaciju o opremi koju preduzetnik nabavlja.

Ne znam da li je Daniel Boehi do kraja upoznat sa paklom formalnih prepreka pri pribavljanju bilo kakve dokumentacije ovde.  Ali neki budući privatnik, staklorezac ili IT genijalac, nebitno, moraće kroz to da prođe. Nakon toga, on u igru ulazi ošamućen I iscrpljen, sa svešću da su mu šanse minimalne koliko god da mu je ideja genijalna. I to nije izgovor niti je jedna u nizu prepreka. To je državni aparat sa bogatim iskustvom u sabotiranju svake inicijative.

Aleksandra Ranković, urednica klikera

, , , , , , , , , ,

Industrija

SNAGA BRENDA

22 maja , 2016   Video

„Smoki“ je najjači srpski brend. Ne samo da je jedan od najprodavanijih na Balkanu nego je i sinonim za čitavu kategoriju flips grickalica. „Smoki“ se proizvodi u beogradskom Soko Štarku. Soko Štark je 2008. preuzela slovenačka Droga Kolinska. Potom je dve godine kasnije, Drogu kupila hrvatska Atlantic grupa za nekih 380 miliona evra.

„Smoki“,  „čokoladna bananica“, „najlepše želje“ – to više nisu ekskluzivno srpski proizvodi, ali su ostali srpski brendovi. Brend je, pre svega, stvar percepcije.

Atlantic grupa je vodeći kolekcionar balkanskih brendova sa dugom tradicijom. I taj fokus je doveo do apsolutne dominacije u pojedinim segmentima tržišta. Kupili su, primerice, „cedevitu“, ali to nije bilo dovoljno nego su od Hemofarma kupili i „multivitu“. Ima li ko jači u kategoriji praškastih vitaminskih napitaka? 

Da li je lakše kreirati novi brend ili oživeti stari? O tome, izmedju ostalog, govori Vladimir Čupić, član upravnog odbora Atlantic grupe. 

Aleksandra Ranković, urednica www.klikeri.rs

 

, , , , , , , ,